Premijer liga Engleske ulazi u samu završnicu. Ostalo je šest kola do kraja. Arsenal ima šest bodova više i utakmicu više od Mančester Sitija. Njihov duel na programu je u nedelju i vjerovatno će odrediti i samog šampiona na krjau.

No nećemo se sada osvrtati na taj meč. Za to ima vremena. Sada ćemo se više osvrnuti na cijelu sezonu i narativ koji se vrti. Sa jedne strane slušamo priče o nikad gorem Arsenalu, koji igra dosadan fudbal i o Mančester Sitiju koji igra sjajno ali eto nema sreće. No, kada se zagrebe malo vidi se da to baš i nije tako.

Krenimo prvo od Arsenala.

Arsenal je prije svega u krizi rezultata u poslednje vrijeme. To se nekako poklopilo i sa povredama Sake i Timbera. Samim tim, desna strana je dosta oskudna. Naravno kada imaš rotaciju koju Arsenal ima ne možeš baš kukati na svaku povredu ali Saka i Timber imaju baš ogroman značaj.

Prvo, Timber je mnogo značajan u defanzivi. On je Arsenalu nešto slično što je prajm Sitiju bio Kajl Voker. Nije baš copy-paste situacija ali može se povući apralela. Takođe, Timber je značajan i u ofanzivi i zbog samog otvaranja igre ali i zbog njegovih ubacivanja u završnicu iz drugog plana. Vajt je dobar ali sve što radi dobro, Timber za nijansu bolje radi. Saku i Maduekea i ne treba porediti jer je očigledna razlika.

Međutim, ako se maknemo malo sa poslednjih mečeva, činjenica je da Arsenal generalno igra dosadno. Arteta rizik svodi na minimum iako mu nekad mali rizik može dosta donijeti. E tu sad možemo povući paralelu njega i Satugjeta. Engleska pod Sautgejtom je igrala top fudbal i onda nakon četvrtog mjesta u Rusiji, Sautgejt je krenuo da igra dosadan i negledljiv fudbal.

Prije dvije sezone Arsenal je igrao ubjedljivo najbolji fudbal pod Artetom. Napadačka perfekcija uz nekoliko brutalnih izdanja u završnici sezone kada su razbijali Šefild Junajted i Vest Hem u gostima. Međutim, najviše porazom od Vile su izgubili titulu. I kao da je nešto prepuklo u Arteti. Umjesto trenera koji je gajio lijep i dopadljiv fudbal, postao je rigidan. To se posebno vidi ove sezone.

Arsenal ima ogromnu rotaciju, pojačali su se na svim pozicijama i prosto Arteta nema prava na neuspjeh. To kao da mu stvara pritisak pa često ide logikom samo da ne izgubimo a i ako ne pobijedimo nema veze. Tu filozofiju posebno ima ako bi Siti igrao prvi u kolu i kiksao. Recimo, Arsenal je u januaru vezao dvije ''nule'' protiv Liverpula i Notingema jer se vodio tom logikom. I nisu to jedine utakmice gdje je tako Arteta pristupao.

Bilo je utakmica i gdje ga to nije koštalo kao protiv Evertona ali tu je dostao pomogao Pikford samo sebi svojstvenom reakcijom. Isto tako Čelsi kući je Arsenal odigrao dosta defanzivno ali je došao do pobjede.

Dakle, činjenica je da Arsenal igra negledljiv fudbal ali sada dolazimo do drugih stvari i narativa koji nisu baš tačni. Često se u priči o ''dosadnom i nikad gorem'' Arsenalu zaboravi na to da je Arsenal u nadoknadama izgubio pet bodova. Prosuli su pobjede protiv Vulvsa i Sanderlenda u gostima, kao i bod protiv Vile u gostima dok su i protiv Brentforda u završnici prosuli dva boda.

Mnogi navedene mečeve zaborave kada pričaju o Sitiju koji nema sreće i krene sa pominjanjem mečeva protiv Brajtona, Notingema i Čelsija kući. Niko ne spori da je Siti tu kiksao ali ne mogu se spominjati ti kiksevi i govoriti o manjku sreće pogotovo jer je Brajton imao šansi i za tri boda, a da se ne pomenu i prosuti bodovi Arsenala u završnici sezone.

Isto tako govori se o dosadnom Arsenalu i vanserijskom Sitiju a kada se pogledaju statistički parametri, nije baš toliko drastična razlika. Okej, Siti ima utakmicu manje ali svakako se može gledati statistika. Vanserijski Siti ima samo gol više postignut od dosadnog Arsenala ali i za tri gola lošiju gol razliku.

Ako sada krenemo sa drugim statistikama, dobijamo sledeće. Siti ima 56,62 xG na nivou sezone a Arsenal 55,79 što i nije neka razlika. Arsenal ima osam udaraca na gol više na nivou sezone, dok Siti ima devet udaraca više u okvir gola. Faktički, jedina drastična razlika je u kreiranim šansama, jer Siti ima 22 velike šanse kreirane više od Arsenala.

Dakle, ne može se osporiti da Arsenal igra dosadan fudbal, ali je pogrešan narativ koji se ustlaio da Siti igra neuporedivo bolje. Isto tako, pričati o nedostatku sreće kada kiksne Siti a zaboravljanje na kikseve Arsenala i nije baš najpravednije. Na kraju dana, kada se govori o prvenstvu i cijeloj sezoni, najbolji uvijek prvi bude a sreća na tolikom uzorku utakmica ne može biti relevantan faktor.